Аутор: CreativD

ЧИТАЊЕ ПРИЧА У ФУНКЦИЈИ МЕНТАЛНОГ РАЗВОЈА

Од рођења, па до поласка у школу, дечји мозак је најотворенији и најспремнији за учење. Највећи изазов за њега је сазнавање света око себе. У прошлој лекцији смо рекли шта оно треба и хоће да научи до треће године, али оно жели да упозна и најразличитије међуљудске односе, моралне норме, онај свет изван топлине породичног дома, који може бити и добар и зао и који, као такав изазива страх од непознатог, али и огромну радозналост да се то непознато упозна, научи и савлада. Наравно да не можемо једно нпр, петогодишње дете пустити само на улицу и на тај начин му омогућити упознавање спољашњег света или  ако детету само вербално будемо говорили шта ваља, шта не ваља, неће донети жељени ефекат. Праве лекције о животу, моралним вредностима, пожељном и неприхватљивом понашању, о добру и злу, деци можемо приближити путем књижевности…бајки, прича, песама. Непревазиђена „Ризница“ Ј.Ј. Змаја, мелодична, препуна љубави и доброте, оставиће дубок траг на емотивни део дететове личности и путем песама „Гаша“, „Материна маза“, Реља у кујни“, „Срда“, Гостољубива Јека“, „Лаза и његови голубови“ и многих других, врло лако ће пренети деци које особине нису пожељне, као што су лењост, непослушност, размаженост, избирљивост у исхрани, љутитост, као и оне које треба неговати попут добродушности, гостољубивости, уредности, труда и рада. Уопште, ове песме славе лепоту породичне љубави и ако на време буду посејане по чистој дечјој души, донеће благородне плодове. Класичне бајке у којима су јасно поларизовани позитивни и негативни јунаци од великог су значаја за упознавање деце са постојањем добрих и лоших људи и за касније разликовање добра од зла. „У овом тренутку човеку су преко потребна уметничка дела која приказују човечне односе међу људима, нарочито у породици, а човечни односи и те како имају дубину, јер је то врлински пут“.[1]

Међутим, ако, као родитељи, прескочимо да деци дарујемо радост читања у њиховом најранијем узрасту када је њихов потенцијал за учење бескрајан, па их још изложимо виртуелним садржајима, чинимо им огромну штету, па чак, несвесно, постајемо непријатељи менталног развоја наше деце спречавајући његов напредак и остварење пуних потенцијала. Можда мислите да претерујем. Не. Ни мрву.

Према резултатима појединих истраживања „медији имају последице на знање, обликују ставове о неком питању, делују на емоције, изазивају физиолошке реакције, те коначно утичу и на понашање гледалаца. У истраживањима о утицају медија на децу, четири су основне хипотезе о утицају медијског насиља на децу (Зграбљић Ротар, et al., 2005), а то су: стимулацијска хипотеза или имитација (деца имитирају оно што виде), хипотеза узнемиравања (премда се медијским садржајима желе  забавити,  деца  се  у  бити  узнемирују),  хипотеза  катарзе  (медијско насиље изазива редукцију насилног понашања), хабитуација или хипотеза о неосетљивости (деца се навикавају на насиље које стално гледају путем медија).[2]

Поред физиолошких последица, које оставља укочен положај детета док гледа у неки од медија, разна истраживања доказују да електромагнетно зрачење мобилног телефона много више продире кроз главу детета него кроз главу одраслог човека, што се посебно може видети кроз термичке ефекте који ови уређаји могу проузроковати[3]

А какав хаос праве тек на менталном плану. Док му се читају приче, дете је способно да визуализује сцене, да замишља природу, ликове и ситуације о којима слуша. То је један од главних покретача маште, односно развоја синапси у мозгу, што побољшава функцију мозга и развија интелигенцију код деце. Када је испред детета телефонски екран, само се ређају слике, успореније или брже, дете нема прилику, а ни потребу да замишља сцене у својој глави, јер су оне на екрану, тако да његов мозак остаје беспослен, а самим тим неразвијен и закржљао. То је најважнији разлог зашто деца, када крену у школу, остају немаштовита, оскудних речника, неспособна за самосталан рад, схватање виших значења и извођење властитих закључака.

Друга, још тежа последица, коју остављају медији на ментално-емоционални развој детета јесте упијање празних и некорисних садржаја у млађем узрасту која им не пружају никаква знања, до оних насилних и агресивних у старијем узрасту када се у њима самима гомила напетост и агресија. Највећа штета коју ови садржаји носе јесте апсолутно неразликовање добра и зла. У некадашњим цртаним филмовима и бајкама то је било поларизовано, као што смо већ рекли и деци није било тешко да препознају негативне јунаке. „Деца су се непогрешиво опредељивала за јунака, носиоца добра, који се борио против зла и увек је излазио из те борбе као победник“[4]. Сада је све то замагљено. У данашњим цртаћима и игрицама најчешће су сви јунаци негативни, „борба зла против зла“[5]. Чак иако су само добри јунаци, ако нема поларизације, не ваља ни једно ни друго. Неретки су покушаји и примери да се мењају традиционалне бајке, па да вук буде представљен као добар „cool“ јунак. „Вук је вук, архетипски симбол насиља и нечег што носи опасност, чега се ваља чувати. Ако вештачки претварате овај архетип зла у неприродну супротност, у симбол добра, то може објективно нанети штете вашем детету, јер ће изгубити неопходан опрез при сусрету са „вуком“ у реалном животу“.[6] Даље, ова хаотична мешавина доброг, лошег, акције, агресије изазива хаос у главама деце, они нагомилавајући напетост, укључују своју имитаторску свест, па и сами постају агресивни. Не научивши разлику између добра и зла, они немају ни свест о својим поступцима, односно не препознају да раде нешто лоше, не разликујући добро и зло ни у себи, ни ван себе.

Да закључимо:

– Читајмо традиционалне песме, приче и бајке својој деци;

– Засадимо и негујмо клицу добра у душама наше деце;

– Не излажимо их медијским садржајима који замагљују свест о добру и злу

„Логика ће вас одвести од тачке А до тачке Б. Машта ће вас одвести било где“. Алберт Ајншајн

---

[1] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 214.

[2] С.Х.Љајић: “Улога традиционалних и савремених медија у животима деце и младих“, стр. 73, 2018.  интернет веза

[3] А. Башић, Д. Видука; ШТЕТНИ ЕФЕКТИ КОРИШЋЕЊА МОБИЛНОГ ТЕЛЕФОНА КОД ДЕЦЕ, стр. 3 https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2217-2769/2014/2217-27691402001B.pdf

[4] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 215.

[5] Исто, стр. 216.

[6] Исто, стр. 214.

УПОЗНАЈМО ДЕТЕ НАЈПРЕ СА РЕАЛНИМ, А КАСНИЈЕ СА ВИРТУЕЛНИМ СВЕТОМ

Свет у који је беба дошла за њу је нов, непознат и препун изазова. Много тога беба треба да упозна и научи. У првој години свог живота треба да упозна ближње, да их разликује и развије поверење према њима; да научи укусе разноврсне хране, од мајчиног млека до чврсте хране, воћа, поврћа, житарица, меса, сокова, чајева; да научи прве покрете, да седи, пуже и хода; да научи да гуче, изговара прве гласове, слогове, да склапа речи; да се игра само са собом и са другима и да ужива у свим тим задовољствима.

У другој години дете све више разуме своје родитеље, зна шта му се говори, разликује њихова осећања, расположења, изразе лица. Спремно је да научи изговор кратких реченица, да научи само да држи прибор за јело и да буде равноправни члан породице при обављању заједничких оброка; пожелеће да почне самостално да се облачи. Његов потенцијал и капацитет за учење је огроман, а најпре ће се остварити путем интеракције са ближњима, кроз разговоре, игру, читање прича, разгледање слика, цртање, бојење, слушање музике. Једном речју, дете се труди да што више научи и примени научено подражавајући родитеље.

У трећој години дете је све самосталније. Ако га родитељи правилно и на време упућују, оно лако научи да се облачи, обува, пере руке и зубе, да учествује у једноставним кућним пословима и да се радује томе. Његов капацитет за учење је све већи и најбрже учи кроз игру. Тада развија способност размишљања, решавања проблема, развија машту и физички постаје све спретније.

Као што видимо, од рођења, па до треће године дете има много посла. Његов физички и когнитивни развој је убрзан, јер оно у овом периоду формира своју личност. Оно је потпуно спремно да ове три године искористи на прави начин. Но, поставља се питање да ли су родитељи спремни да му омогуће овај несметан психофизички развој који захтева њихову непрестану активност, бригу, надзор, упосленост, па и физичку издржљивост да би се испратиле све развојне фазе детета.

Нажалост, родитељи често не одговоре овом изазову на прави начин и пропусте да својој деци пруже усвајање преко потребних знања на самом почетку њиховог живота. Наравно, не ураде они то намерно. Савремени начин живота, па и одгајања детета неодвојив је од наших електронских нераздвојних пријатеља – телефона. Међутим, занемарујемо или не знамо једну важну чињеницу – они нашој деци нису пријатељи.

„Моје дете неће да једе“, забринуто ће једна мама! „Но, кад ставим телефон испред њега са омиљеним цртаћем, оно све поједе!“, каже са олакшањем.

„Моја беба је хиперактивна, бојим се да ће се повредити“, каже друга мама. „Док гледа у телефон, сасвим је мирна, не морам да се бринем за повреду, а и успем да урадим доста посла“.

„Да, да, у праву си! Моја беба доста плаче, а уз телефон увек престане“, додаје трећа.

Да ли су ове маме свесне шта чини употреба телефона са психофизичким развојем њиховог детета? Каква се тешко поправљива штета ствара?

Дете долази у реални свет и прво њега мора спознати, јер због њега је и дошло у овај живот. Ако најпре упознаје виртуелни свет, долази до нарушавања целокупне хармоније донете рођењем. Ставивши дете пред екран умирујемо његову „енергију ветра“[1]. На беби каналима неприродно је све успорено, а то „блокира енергију ветра у детету и дете полако веже за екран. Када се тело успорава, а дете расте, убрзаваће се све више цртани филмови и деца ће постајати невероватно зависна од тих цртаћа и игрица. Ум ће телу стварати илузију покрета, који му је истински потребан. Ум постаје неприродно убрзан, тело неприродно успорено.“[2] Тако настаје огроман раскорак између активности ума и тела, што децу води у прејаку напетост, а све то скупа доводи до тога да је дете или неумерено хиперактивно или неприродно мирно. „Управо код млађег  детета честа је појава да оно више није сигурно шта потиче из реалне, а шта из медијске (фиктивне) ситуације, па родитељи о томе и те како морају водити рачуна“.[3]

После се маме бескрајно чуде зашто њихово дете вришти, буни се, удара, не може да заспи, дуго не проговара, говори ружне речи, а умирујући тренуци долазе само испред екрана.

Да закључимо:

– Дете до треће године треба и жели много тога да научи.

– Од изузетног значаја је да упозна најпре реални свет, па тек онда виртуелни.

– До треће године не треба излагати дете никаквим медијским садржајима, јер то нарушава његову изворну хармонију тела и ума са којом је рођено.

---

[1] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 369.

[2] исто

[3] С.Х.Љајић: “Улога традиционалних и савремених медија у животима деце и младих“, стр. 69, 2018.  интернет веза

ДЕТЕ СЕ РАЂА СА БОЖЈИМ ДАРОВИМА: ДОБРОТОМ, РАДОШЋУ, СЛОБОДОМ

Рођење детета у породицу доноси једну сасвим нову димензију. Оно долази чисто, безазлено, невино и беспомоћно. Потпуно је зависно од бриге родитеља и ближњих, а заузврат свима њима дарује чисту љубав. Ове његове особине у одраслима буде доброту, нежност, радост и такође, огромне количине љубави. Сусрет ових емоција оплемењује душе и необорив је доказ зашто треба доносити нове животе на свет. Не само због продужетка врсте и опстанка, што је такође, веома важно, већ првенствено због оплемењујуће емоције ширења љубави.

У том контексту потпуно је ирелевантна дилема коју многи мушкарци и жене себи поставе када се у жениној утроби зачне живо биће: „Да ли да родим ово дете?“. „Да ли је сада прави тренутак?“ „Да ли ћемо имати од чега да га издржавамо?“ Нажалост, често се многи разлози учине потпуно оправдани зашто дете не треба родити и сведоци смо безбројних абортуса који се догађају свакодневно. Реч „абортус“ заменила је стару српску реч „чедоморство“, која суштински јасно објашњава чин прекида трудноће. Од самог зачећа дете је живи организам и не постоји тренутак у коме је оправдано прекинути његов развој и одстранити га из мајчине утробе. Иако оба родитеља или само мајка нађу довољно добре аргументе за прекид трудноће, овај чин остаје дубоко урезан у њиховој психи, ма како га дубоко они потиснули и заборавили.[1]

Најбоља донета одлука родитеља је да се дете роди, без обзира да ли је оно планирано или не. Од тог тренутка започиње нова фаза у њиховим животима.

При доласку на свет беба најјаче реагује чулом додира, тако да је најважнији тај емоционални однос са мамом који беби доноси осећај смирености и сигурности. Овај однос је од изузетног значаја и за развој личности детета, јер кроз вербалну интеракцију и размену осећања са мајком дете формира свој карактер.

Дете се рађа са великим потенцијалима, талентима, са „клицама Љубави, Радости, Доброте и Истине“[2] Рађа се и са пет природних изворних осећаја: љутњом, радошћу, бригом, тугом и страхом. То су заштитне емоције за дете и истовремено се јављају и код родитеља. Ове емоције су сасвим здраве и потпуно је нормално да се оне смењују. Породица има задатак да развија и унапређује дарове са којима се дете родило, да гради његово емоционално, ментално, физичко и духовно здравље. Шта то значи на практичном нивоу? Практично, имамо два сигурна пута која воде ка здравом формирању дететове личности:

–  хармонични односи у породици, најпре између родитеља, а потом и свих осталих чланова породице;

– успостављање реда и правила којих се свакодневно придржавамо при одгајању бебе.

Као што смо рекли, дете долази на свет са многим талентима и потенцијалима. Оно непогрешиво осећа ако је мама тужна, љута или забринута и реагује истим емоцијама, односно постаје раздражљиво и узнемирено.

Исто као и осећања, у првим месецима свог живота изван мајчине материце, дете упија свет око себе и пријају му правила и ред. Оно ће брзо научити када је време за оброк, за купање, за спавање ако му родитељи дају могућност да то научи, односно ако се и сами придржавају истог временског распореда за одређене радње. Ако тога нема, беба ће бити збуњена и неће јој бити јасно када се шта дешава, што ће поново довести до узнемирености и нелагоде.

Да закључимо нашу прву лекцију:

– Најисправнија одлука је донети дете на свет;

– Деца су божанска бића која се рађају са талентима, потенцијалима и даровима;

– Задатак родитеља је да ове дечје особине даље негују и развијају путем складних и хармоничних односа у породици и успостављањем реда и правила везаних за одгајање бебе.

ЛИТЕРАТУРА:

file:///C:/Users/Korisnik/Downloads/122-Article%20Text-236-1-10-20190216.pdf

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0025-8105/2010/0025-81051006399V.pdf

---

[1] http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0025-8105/2010/0025-81051006399V.pdf

[2] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 82