УПОЗНАЈМО ДЕТЕ НАЈПРЕ СА РЕАЛНИМ, А КАСНИЈЕ СА ВИРТУЕЛНИМ СВЕТОМ
Свет у који је беба дошла за њу је нов, непознат и препун изазова. Много тога беба треба да упозна и научи. У првој години свог живота треба да упозна ближње, да их разликује и развије поверење према њима; да научи укусе разноврсне хране, од мајчиног млека до чврсте хране, воћа, поврћа, житарица, меса, сокова, чајева; да научи прве покрете, да седи, пуже и хода; да научи да гуче, изговара прве гласове, слогове, да склапа речи; да се игра само са собом и са другима и да ужива у свим тим задовољствима.
У другој години дете све више разуме своје родитеље, зна шта му се говори, разликује њихова осећања, расположења, изразе лица. Спремно је да научи изговор кратких реченица, да научи само да држи прибор за јело и да буде равноправни члан породице при обављању заједничких оброка; пожелеће да почне самостално да се облачи. Његов потенцијал и капацитет за учење је огроман, а најпре ће се остварити путем интеракције са ближњима, кроз разговоре, игру, читање прича, разгледање слика, цртање, бојење, слушање музике. Једном речју, дете се труди да што више научи и примени научено подражавајући родитеље.
У трећој години дете је све самосталније. Ако га родитељи правилно и на време упућују, оно лако научи да се облачи, обува, пере руке и зубе, да учествује у једноставним кућним пословима и да се радује томе. Његов капацитет за учење је све већи и најбрже учи кроз игру. Тада развија способност размишљања, решавања проблема, развија машту и физички постаје све спретније.
Као што видимо, од рођења, па до треће године дете има много посла. Његов физички и когнитивни развој је убрзан, јер оно у овом периоду формира своју личност. Оно је потпуно спремно да ове три године искористи на прави начин. Но, поставља се питање да ли су родитељи спремни да му омогуће овај несметан психофизички развој који захтева њихову непрестану активност, бригу, надзор, упосленост, па и физичку издржљивост да би се испратиле све развојне фазе детета.
Нажалост, родитељи често не одговоре овом изазову на прави начин и пропусте да својој деци пруже усвајање преко потребних знања на самом почетку њиховог живота. Наравно, не ураде они то намерно. Савремени начин живота, па и одгајања детета неодвојив је од наших електронских нераздвојних пријатеља – телефона. Међутим, занемарујемо или не знамо једну важну чињеницу – они нашој деци нису пријатељи.
„Моје дете неће да једе“, забринуто ће једна мама! „Но, кад ставим телефон испред њега са омиљеним цртаћем, оно све поједе!“, каже са олакшањем.
„Моја беба је хиперактивна, бојим се да ће се повредити“, каже друга мама. „Док гледа у телефон, сасвим је мирна, не морам да се бринем за повреду, а и успем да урадим доста посла“.
„Да, да, у праву си! Моја беба доста плаче, а уз телефон увек престане“, додаје трећа.
Да ли су ове маме свесне шта чини употреба телефона са психофизичким развојем њиховог детета? Каква се тешко поправљива штета ствара?
Дете долази у реални свет и прво њега мора спознати, јер због њега је и дошло у овај живот. Ако најпре упознаје виртуелни свет, долази до нарушавања целокупне хармоније донете рођењем. Ставивши дете пред екран умирујемо његову „енергију ветра“[1]. На беби каналима неприродно је све успорено, а то „блокира енергију ветра у детету и дете полако веже за екран. Када се тело успорава, а дете расте, убрзаваће се све више цртани филмови и деца ће постајати невероватно зависна од тих цртаћа и игрица. Ум ће телу стварати илузију покрета, који му је истински потребан. Ум постаје неприродно убрзан, тело неприродно успорено.“[2] Тако настаје огроман раскорак између активности ума и тела, што децу води у прејаку напетост, а све то скупа доводи до тога да је дете или неумерено хиперактивно или неприродно мирно. „Управо код млађег детета честа је појава да оно више није сигурно шта потиче из реалне, а шта из медијске (фиктивне) ситуације, па родитељи о томе и те како морају водити рачуна“.[3]
После се маме бескрајно чуде зашто њихово дете вришти, буни се, удара, не може да заспи, дуго не проговара, говори ружне речи, а умирујући тренуци долазе само испред екрана.
Да закључимо:
– Дете до треће године треба и жели много тога да научи.
– Од изузетног значаја је да упозна најпре реални свет, па тек онда виртуелни.
– До треће године не треба излагати дете никаквим медијским садржајима, јер то нарушава његову изворну хармонију тела и ума са којом је рођено.
[1] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 369.
[2] исто
[3] С.Х.Љајић: “Улога традиционалних и савремених медија у животима деце и младих“, стр. 69, 2018. интернет веза
Creative Design 
Постави коментар