Јачање свести о значају очувања и промоције српског културног наслеђа, уз истовремено подстицање међукултурног дијалога и разумевања међу различитим народима. Ово се постиже кроз истраживање, документовање и промовисање културно-историјских добара Србије и дијаспоре, те кроз успостављање сарадње са сличним организацијама широм света.
Специфични циљеви пројекта: 1. Промоција српског културног наслеђа кроз креирање културно-историјске мапе материјалних и нематеријалних добара. 2. Јачање националног идентитета и представљање српске културе другим народима. 3. Сарадња са удружењима сличних циљева широм света. 4. Подстицање међусобног поштовања и разумевања различитих култура и вера.
Активности пројекта: 1. Организовање посета споменицима српске културне баштине у Србији и иностранству. 2. Креирање детаљне Српске културно-историјске мапе која ће обухватати материјална и нематеријална добра. 3. Промоција пројекта кроз медије и друштвене мреже како би се привукли нови чланови и учесници. 4. Сарадња са другим удружењима и организацијама ради размене знања и искустава.
Очекивани резултати пројекта: 1. Детаљна културно-историјска мапа доступна јавности. 2. Повећана свест о српском културном наслеђу међу различитим народима. 3. Успостављене нове сарадње и партнерства са другим удружењима. 4. Повећана међусобна толеранција и разумевање различитих култура и вера.
Циљна група: Сви пунолетни грађани Србије и малолетни грађани уз сагласност родитеља/старатеља ако путују самостално.
Трајање пројекта: три године
Начин финансирања: уплатама учесника пројекта за реализацију одређених путовања на основу чега постају истовремено учесници пројекта и чланови Удружења за стваралачки дизајн.
Program je namenjen učenicima mlađih razreda i prilagođen je usavršavanju čitalačkih veština i razumevanju pročitanog, a putem integrativnog metoda, razvijamo spisateljske veštine i bogatimo rečnik.
Program podrazumeva i izradu domaćih zadataka u skladu sa aktuelnim školskim programom.
Rad je predviđen u trajanju od dva školska časa, dva puta nedeljno u malim grupama.
Лав Николајевич Толстој је започео „Ану Карењину“ речима: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.“ За ову причу не може се рећи ни да је срећна, нити апсолутно несрећна, него једноставно животна.
Мионица је мало место, тако да су ми људи у тој изборној јединици били мање-више познати. Међутим, старији смеђ човек, отвореноплавих очију, избраздана лица борама, који је седео близу мене, није ми био познат. Обраћао ми се љубазно и са осмехом с времена на време, коментаришући актуелну ситуацију и наглашавајући како изборне процесе јако добро познаје, јер је 40 година радио у општини, све до пензије, а и даље је у тој причи. Схватила сам да он мене вероватно однекле зна, па сам такође била љубазна, прекраћујући време разговором. Улазећи у последњи сат изборног дана, већ смо били у пријатељским односима иако и даље нисам знала како се зове. У међувремену, током дана, до њега је често долазила жена, коју сам знала из виђења и са којом је излазио на „пуш“ паузе, а по присности њиховог међусобног обраћања, схватила сам да је то његова жена.
– Шта ти предајеш у школи? – упита ме, мењајући дотадашње политичке теме.
– Српски језик – одговорих.
– Ууу, па имам ја једну да ти пошаљем на часове да научи да говори српски – рече уз широк осмех.
Није ми било најјасније на кога мисли, али он убрзо извади телефон и показа ми слику преслатке плаве девојчице.
– То ми је унука од најстаријег сина. Има пет година. А њену мајку треба да научимо да говори српски.
Онда ми показа снимак лепе високе младе жене која весело игра уз звуке нашег шумадијског кола и са поносом рече:
– То ми је снаја. Хоће да учи све што је српско. Зна она и да говори, али не иде јој најбоље. Никако не зна да пребаци реч у други род и знаш оно… да је промени…
– Знам… тешко јој је да промени реч по падежима – додајем ја – странцима је јако тешко да науче српски језик због падежа, јер речи мењају облик… Нпр. ова „клупа“ некад ће бити „клупе“, „клупу“, „клупом“ итд. а они тешко схватају кад треба да је промене.
– Е, то. За њу је „клупа“ само „клупа“ и никако другачије. Али, је овако много добра, права лафица – говори о њој са великом нежношћу.
– Како се зове?
– Бригита.
– А шта је по националности? – распитујем се даље.
– Па, право да ти кажем, и не знам баш. Мајка јој је Македонка, отац ваљда Египћанин, а живе у немачком говорном подручју и говоре немачки. Хоће да се врате овде. Тамо је све скупо. Једва чекам да дођу.
– А ти имаш два сина? – питам ја, присећајући се једног из школе.
– Имам три сина – каже са поносним осмехом.
– Нисам знала, ја мислила двојицу. Је л ти се тај други оженио? – настављам ја, не знајући ни сама зашто испитујем човека. (Признајем, почињем да личим на своју бабу, коју је тако све занимало без обзира да ли познаје човека или не, а ја сам јој некада то страшно замерала).
Њему спаде осмех са лица и мало снебивајући се рече:
– Па, био је ожењен…вероватно ти то знаш… уствари сви то знају, ја то и не кријем – рече, гледајући у страну и вероватно очекујући да ја заиста ту причу знам.
– Не знам – рекох збуњено.
– Био се оженио. Отишао жени у кућу и она понела дете, али није било његово.
Ја се изненадих и би ми већ непријатно што започех ову причу, али он настави полако, натенане, као да је желео да се некоме изјада.
– Ја сам осећао да није његово дете… знаш кад осећаш да није твоје, да није твоја крв…уствари не осећаш ништа. Моја жена је била трудна три пута и ја сам све осећао, али сад ништа. Кажем ја њему: „Сине, то није наше“, али он ми не верује. Предложим да урадимо ДНК тест кад се дете роди. Он пита ко ће да плати. Ја кажем: „Ја ћу да платим“, и он се сложи. Кад се дете родило, купимо ми све што треба за бебу, поклоне, бабине и одемо код пријатеља. Бригита и ја се већ били договорили да она узме некако брис од бебе. И све урадимо тако. Ма, она је способна, нема је свет. Однесемо на анализу и 99% се ДНК не поклапа. Шта ћу, кажем и сину и пријатељу. Пријатељ се страшно изненади, а прија је знала. После се били наљутили…кажу шта ће они сад са дететом и срамотом, а ја кажем…дајте мени дете, ми ћемо га гајити… Овај мој син се покупи и врати кући, шта ће…патио, плакао, али добро је сад, прошло га је.
Заиста сам искрено била изненађена овом причом, али посебно истанчаношћу осећаја, једноставношћу и помиреношћу са ситуацијом, без речи осуде, без гнева и роптања над судбином. Завртех само главом у неверици, а он настави и поново ме изненади питањем:
– За овог трећег знаш да је у затвору?
– У затвору? Не знам. То је онај што има дугу плаву косу? – питам запањено.
– Нема више. Тамо су му је одсекли. Како не знаш? Сви то знају – и он је сад веома изненађен мојом необавештеношћу.
– Чула си за ону несрећу кад је погинуо наш комшија на путу пре две године?
Кад рече презиме комшије, ја се сетим тог несрећног случаја кад је човек подлетео под камион и уопште, велике несреће читаве једне породице, која је пар година пре тога изгубила једно малолетно дете, такође на сличан начин.
– Е, мој син је возио тај камион… Била је ноћ, ишао је пијан посред пута…Кола су ишла у сусрет, забљештало…. није га видео и ето – рече сада већ са тупим погледом у даљину…
– Колико је осуђен? – питам, јер више не знам шта бих рекла. Оваквом развоју догађаја се заиста нисам надала.
– Две године. Излази у септембру, али скоро сваки викенд је код куће. Он је слободњак, није учинио никакво кривично дело, па га не третирају као криминалца – рече то сада већ веселије и поново му се врати осмех на лице.
– Шта ћемо, да смо живи и здрави, па где год да смо. Само да је породица на окупу, борићемо се некако и изборити – рече мој саговорник оптимистично.
– Готово. Затварај врата. Прошло је осам сати – чу се глас председника бирачког одбора, који затвори врата на просторији ове изборне јединице и врати ме у једну сасвим другу стварност.
Дечја права су нешто што на први поглед има позитивну конотацију, што је осмишљено из љубави према деци, да их штити и брани. Али, онда се намећу питања…ко да их брани и од кога? Одговор је: држава, и најчешће…од родитеља. Наравно да граничних случајева увек има, да одређен број неодговорних и насилних родитеља заиста постоји, али то је сигурно један мањи проценат, а закон о дечјим правима се односи на сву децу и предвиђен је за сву децу. О овој појави и опасностима које носи Породични закон усвојен 2015. говори наш познати психотерапеут Зоран Миливојевић:
„Опасно је то што се права детета стављају изнад родитељских права….Опасно је то што се на неки начин отварају врата за државу да може само из одређене сумње да уђе у породицу, да истражује неке ствари, да закључи да родитељи малтретирају своје дете само зато што су га шљепнули по гузи, да упозоре родитеље да то не смеју да раде, а ако се то понови да ће их послати на едукацију да науче како се васпитава дете, а ако се и онда не поправе, да ће држава да им одузме децу…. То је довољно да наши родитељи, као што је то случај у Енглеској, живе у страху од државе, односно од Центра за социјални рад, од процене одређених стручњака, посебно психолога, на основу које ће неко можда да им одузме дете.“[1]
О жељи и потреби мешања државе у породичне односе недвосмислено је речено кроз УНИЦЕФ-ову стиховану песму о дечјим правима у којој се, између осталог, каже:
Осим тога, у песми се још наводи да свако дете има право на образовање, на пристојне стандарде за живот, да буде заштићено од рата, наркотика, насиља, али и да има право на приватност, да слободно мисли о свести и вери, као и „да свако дете има право слободно да бира како да се одмара, забавља и свира“.[3]
Све је ово, наравно, добро и прихватљиво, али је посебно уочљиво да се искључиво говори о дечјим правима, а нигде се не узимају у обзир дечје обавезе и одговорности. Е, у томе постоји велики проблем. Многи родитељи, руковођени оваквим начином васпитања, где је деци све дозвољено, без икаквих граница, правила и одговорности, са поласком деце у школу суочавају са великим проблемима. Деца тада најчешће одбијају да испуњавају обавезе и у кући и у школи, испољавају љутњу и негодовање када то родитељ од њих тражи, желећи управо да раде само оно што су навикли и што им прија, а то је најчешће живот у виртуелном свету. Неретко се дешава да деца почињу да се понашају као мали диктатори, а родитељи постају робови властите немоћи.
Осим тога, знамо да постоје и СОС телефони за децу на које они могу пријавити насиље у породици, а из њихове перспективе насиље управо може бити та чињеница да родитељи од њих захтевају минимум школских одговорности које они нису спремни да испуне. Такве ситуације доводе до повишеног тона, свађа, ружних речи, па се онда могу укључити и забринуте комшије који су можда чулe плач, вику и галаму у суседству, што су нови разлози за пријаву и укључивање државе у породичне односе. Ово су оне граничне ситуације које никако не иду родитељима у прилог.
Но, да до оваквих ствари никада не би дошло, решење је у стваралачком васпитању. Ако се подсетимо претходних седам лекција, видећемо да се више пута понавља чињеница колико је важно не излагати децу медијским садржајима у прве три године живота, а затим колико је значајно успоставити правила и границе у породици и све то пропратити властитим родитељским примером и доследношћу. Родитељи, који међусобно живе у складним односима и који васпитавају своју децу доследношћу, смиреношћу и љубављу, не користећи методе награђивања и поткупљивања, неће имати бојазан да ће у каснијем периоду доћи до поремећаја у породичним односима. Међутим, када се пропусте прве три године за успостављање блискости и изградњу креативног и емотивног дечјег света, онда заиста може доћи до веома непожељних исхода где штура дечја права замењују енергију породичног склада и љубави.
До овако непожељних исхода може доћи само ако безусловно поштујемо дечја права дозвољавајући им све од самог рођења. То је погрешна визија љубави, „погрешна идеја да је љубав без љубави могућа… Тамо где су искривљене, наслојене, потиснуте, заглављене емоције, тамо су искривљени нагони, злоупотребљен страх, тамо је похлепа, појачана зависност и осећање кривице, лењост, завист, отуђење, нема Љубави. Тамо где се васпитава казном, наградом, презаштићивањем, вербализмом, принудом, условљавањем, нема љубави, нема дубоког поверења.“[4] И тај поремећај у породичним односима свакако држава не може решити. Решење је у упознавању детета са светом у који је стигло од самог рођења, постављајући му границе без употребе награде и казне, при чему су сва дечја права садржана у љубави коју једни другима поклањамо. То можда делује превише просто и једноставно, али, драги родитељи, пробајте и изненадићете се.
Да закључимо:
– Дечја права се често стављају изнад родитељских права и у томе лежи опасност.
– Деца из незнања своја дечја права могу злоупотребити.
– Кључ је у стваралачком васпитању.
„Деца су мудра. На љубав ће одговорити љубављу, а на мржњу мржњом. Лако ће прихватити дисциплину тимског типа.“ Александар С. Нил
Шта је то родитељска доследност и зашто је она уопште потребна? Можда млади родитељи и нису свесни колико је овај сегмент васпитања важан. Доследност је најбоље објаснити на супротном примеру. Ваше дете упорно тражи ваш мобилни телефон и ви му стално излазите у сусрет да би било мирно и да не би плакало. Међутим, схватате да оно превише времена проводи пред екраном и да медијски садржаји негативно утичу на психофизички развој детета и зато одлучите да му одузмете ту играчку или је не дате када оно затражи. И то и саопштите свом детету и држите се своје одлуке. Оно негодује, али ви у том тренутку останете чврсти. Међутим, у другој ситуацији када нешто радите или су вам дошли гости, дете користи прилику да се докопа своје омиљене играчке. Ви му поново не дате телефон, али оно почиње незадрживо да плаче и хистерише. Да бисте избегли ову ситуацију, посебно пред гостима, ви идете линијом мањег отпора и дајете детету то што жели. Шта сте тиме постигли? Управо сте погазили успостављене принципе и показали своју недоследност. И не само то. Детету сте послали једну јако лошу поруку, која гласи: „Твоје сузе, плач и хистерија су начин да ти добијеш то што желиш!“ Пошто је дете веома паметно, оно ће поруку лако разумети и наставити да се понаша по моделу: „Ако ми тата и мама нешто бране, ја ћу урликати и они ће морати да попусте“, а ви ћете добити једно неваспитано и хистерично дете.
Да се то не би десило, у породици треба да постоје успостављене границе и правила којих се сви придржавају. „Дете мора знати основна правила игре, а ви морате знати начин како ћете с љубављу мотивисати ваше дете да то испоштује“.[1] Према саветима проф. Милице Новковић родитељска доследност се спроводи мирно и једноставно, без награде и казне. Ако постоји правило у кући да сви укућани ручају за столом, а не испред рачунара или телевизора, онда сви треба и да га поштују. Ако дете, након позива да седне за сто, ипак неће да поштује ово правило, па чак и плачем покушава да добије оброк испред екрана, потребно је само мирно констатовати да дете није довољно гладно и наставити ручак са осталим члановима породице. „Нема казне, увреде, штапа, нема мољакања, уцењивања… Само останите доследни“, каже професорка у духу детета, „брзо ћу схватити да код вас неће проћи моје запомагање.“ [2] Наравно, то не значи да детету треба бранити неке једноставне ствари, неку игру нпр. због сопствених страхова, јер онда неће разликовати када је важно послушати родитеље, а када не.
Дакле, ако се не држите постављених правила и дате речи, и дете и родитељ ће трпети последице. Дете ће тако научити да је у реду променити мишљење, прекршити обећање, урадити нешто недозвољено или опасно.
У претходним лекцијама говорили смо о чињеници да дете имитира своје родитеље, као и да је у узрасту до треће године спремно много тога да научи и усвоји. Уколико родитељи на прави начин искористе ово време и својим понашањем допринесу да дете усвоји здраве животне навике и позитивне вредности, онда неће бити у опасности да у периоду од седам, осам година, па надаље, узалудно користи празне речи. Но, нажалост, једна од последица погрешног васпитања са којом се многи родитељи суочавају јесте вербализам („вербализам – пусте речи“).[3] „Дете слуша празне речи како би било лепо да уради ово или оно, да мора да буде добро, паметно, послушно, лепо васпитано, да не краде, да не лаже, да поштује старије, наставнике, родитеље, да, да, да је ово лепо, ово ружно, ово досадно, ово забавно, ово је „ин“, ово „аут“.[4] Али, морамо бити свесни да празне речи без показног примера не доносе плода. Ако смо у кућу пустили непримерене садржаје са малих екрана попут непристојних серија или ријалити програма или и сами псујемо и оговарамо, немојмо очекивати да ће наше дете бити културно и примерно и да ће наше примером непоткрепљене речи постићи некакав ефекат код детета.
Када је доследност у питању, највећи изазов за родитеље је бити доследан у осећањима и свакодневним опхођењима. Смирено, сталожено и љубављу испуњено понашање родитеља према деци је велики улог у изграђивање њихове духовне стабилности. Нервоза, љутња, бес, хистерија, грдња су апсолутно негативни модели који у дечјој психи подстичу исте такве емоције стварајући у њима касније анксиозне и несигурне особе. Колико год дечје понашање зна да изазове у родитељима управо побројане осећаје, родитељи треба да пронађу мудрост у себи и активирају све механизме љубави како би смирено реаговали у ситуацијама где би најрадије „пукли“ и бујицом непримерених речи частили своје „чедовиште“. У томе поново помажу постављене границе и правила у породици. Ако се зна нпр. колико времена се дневно може провести пред телевизором или да се не једу слаткиши пре ручка, а дете их ипак крши, није потребно користити ни празне ни грубе речи, ни уцене, ни условљавања, већ се само држати дате речи и не одступати од својих правила. Дете ће осетити сигурност и доследност родитеља, интуитивно му веровати и знати да је родитељ у праву, јер му жели најбоље, па ће се све само посложити и хармонија ће постати саставни део породичних односа.
Да закључимо:
– Властитим примером и доследношћу одгајамо смирено, стабилно и сталожено дете и супротно, својом недоследношћу стварамо непослушно, некултурно и хистерично дете.
– Доследност се најбоље негује кроз постављање породичних правила и граница.
– Доследност рађа сигурност и поверење између родитеља и деце и доноси хармонију у породицу.
„Породица у хармонији напредује у свему“ – кинеска пословица
[1] М. Новковић: „Породични буквар“, Агенција за издаваштво и едукацију, Београд, стр. 117.
Од самог рођења детета најчешће се могу чути питања и коментари на кога дете личи, да ли има мамине очи или татин носић, а знамо да се касније испољавају карактерне особине родитеља у личности детета. То говори да је имитаторска природа деце и родитеља присутна и без властите жеље и свести, а у понашању се најбоље одсликава.
Према речима Владете Јеротића, „дете је до краја треће године упијајући ум, као сунђер је“. Родитељи су прве особе са којима се оно сусреће након рођења и прве особе од којих оно учи своје моделе понашања и читав вредносни систем. Чак и пре рођења, дете ће у мајчином стомаку упити сва њена осећања, срећу, задовољство, напетост, страхове, љутњу и испољити их по рођењу кроз плач, неспавање или смирени развој, зависно од врсте осећања коме је било изложено[1]. Касније, до поласка у школу, дете ће у свему пратити и опонашати понашање својих родитеља. Ако смо тога свесни, трудићемо се да им презентујемо најбоље моделе, односно најбољу верзију себе, али ако нисмо, што је најчешћи случај, уградићемо у њихово понашање све своје мане, које ћемо касније код деце покушавати да исправимо.
„Дете старо три, четири године слуша мајку и оца како се не свађају, него расправљају о некој теми, па се не слажу. Без повишеног тона, свако износи своје аргументе, пуштајући и оног другог да каже то што има. Ту почиње дијалог и тако се дете учи дијалогу. Иако ништа не разуме, (шта је то о чему родитељи причају) негде у лету успеће да ухвати да се не слажу, али да и мајка и отац разговарају користећи аргументе, а не повишен тон.”[2]
Заправо, све се врти око родитељске доследности или недоследности, око потврде својих речи примером или просипања празних речи. Како то у пракси функционише? За децу су родитељи, као и баке и деке, које живе у породици, највећи узори, особе којима они безгранично верују и не сумњају у њихове квалитете и супериорности. Међутим, ако им кажемо да је ружно псовати или оговарати, а неко од укућана то непрестано ради, дете ће најпре бити збуњено, али касније ће свакако усвојити тај модел понашања који види од најближих. Дакле, узалуд ћемо говорити деци да је пушење штетно, да улицу не треба прелазити на црвено, да су псовке и ружне речи о другима одраз некултуре ако дозволимо себи да се овако понашамо.
Следећи важан пример који дете опонаша у породици су медији. Живимо у времену када смо сви зависници од телефона и од друштвених мрежа. Мајке врло често можемо видети како једном руком држе дете за руку, а другом телефон на уху. Дете са тим одраста и сасвим је логично да ће телефон бити саставни део његових играчака, само што је велика разлика у узрасту у коме мајка држи телефон у руци, а у коме дете. Већ смо говорили да до треће године дете не би смело бити изложено медијским садржајима. Но, не само да јесте изложено од рођења и у току читавог детињства, већ је и избор садржаја врло дискутабилан. Ријалити програми, многе неукусне музичке емисије, серије препуне неморала, потпуно су поражавајући садржаји које чист и бистар дечји ум усваја услед имитирања својих најближих. Излагање деце таквим садржајима представља скрнављење њихове чисте и безазлене душе, једном речју, светогрђе. Уживљавајући се у дечји отворени ум и речи које дете осећа, али које није у стању да артикулише, професорка Милица Новковић то тумачи овако: „Ако ми у најранијем детињству нудите виртуелне садржаје непримерене човеку, кич, шунд, а кич и шунд је све оно што зауставља мој останак на Извору, рушите моју свеукупну хармонију, па не можете очекивати да постанем уметник живота…. Ако моју главицу, првих седам година, пуните виртуелним сценама насиља, секса и реклама, шта можете очекивати од мене када кренем у школу? Можете очекивати да ћу све посматрати из равни тих безвредних садржаја, да ћу да сакупљам исто смеће, да ћу сутра постати произвођач сличног или још горег смећа.“[3]
Свака обична животна ситуација и заједничка породична активност је лекција из које дете учи, усваја и гради сопствено понашање на основу примера који му дају родитељи, како на друштвеном, тако и на емотивном плану. Бирање поучних и културних медијских садржаја, одабир одговарајућих књига и сликовница, а посебно складан однос између родитеља, пун љубави и разумевања, допринеће да се понашање детета од малих ногу гради на здравим темељима. Родитељи, који на време, свесно и са љубављу граде понашање свог детета, неће се касније питати зашто им дете псује, зашто је хистерично и непослушно, зашто неће да учи. Једноставно, то неће бити модели понашања које је дете усвојило у детињству, па их неће ни примењивати. Такви родитељи могу бити спокојни и задовољни, јер су свој васпитачки део посла обавили исправно и благовремено.
Да закључимо:
– Дете је „упијајући ум“ и оно прати и упија понашање својих родитеља;
– Ако су свесни ове чињенице, родитељи ће се потрудити да им презентују најбољу верзију себе, првенствено међусобном љубављу;
– Својим понашањем и избором медијских садржаја, родитељи креирају своје културно или некултурно дете; постављају јак темељ његове будуће личности или допуштају да расте без темеља, суочавајући се касније са горким или слатким плодовима свог васпитачког посла.
„Ваше дете ће постати онакво какви сте ви сами, зато будите онакви какви желите да ваша деца буду.“ Давид Блy
[1] Werner Gross, „Шта дете осећа у мајчиној утроби“, Медицинска књига, 1990.
Питање како васпитавати своју децу постало је од кључног значаја за све младе родитеље и камен спотицања њиховог породичног живота. На све стране се говори о томе, на сајтовима, у часописима, стручној литератури; бројни педагози, психолози, психотерапеути баве се овом темом, тако да родитељ у најмању руку може да буде слуђен количином информација.
Људи су од давнина користили награде и казне да би сузбили непожељно и постигли пожељно понашање. Овај облик учења користили су родитељи и наставници у процесу васпитања деце, као и друштвене заједнице у настојању да се њихови чланови понашају на прихватљив, користан начин.[1]
Некада није постојала оваква „наука“ око васпитања деце, јер је вредносни систем садржао јасна правила шта је добро, а шта не, шта се сме, шта се не сме, кога су се углавном сви придржавали. Традиционална породица имала је своја неписана правила о подређеним и надређеним улогама у породици, подели послова, очувању лозе и заједништва. Посебно је наглашена била подела послова и увођење деце у процес кућних и пољопривредних радова од првог тренутка када они постану за то способни. Негативна страна овог васпитног модела је та што је за децу увек постојала могућност реалне казне, страх од вербалног и физичког кажњавања, односно важио је „закон принуде“[2].„Физичко кажњавање, омаловажавање, одбацивање, повређивање, представљају арсенал оружја који се користи у класичној принуди“[3]. Наравно, да ово није био доминантан облик васпитања у традиционалној породици, али је чињеница да је у многим породицама понешто од ових негативних модела васпитања примењивано.
Са модернизацијом односа у оквиру породице и увођењем закона који забрањују физичко кажњавање деце, делује да су те негативне стране и грешке, чињене у традиционалном васпитању, исправљене. Но, ипак, није све тако једноставно. Уместо класичне казне и принуде, модерни родитељи су почели да користе „позитивно условљавање“, односно „награђивање за обављени посао“[4]. Савремени родитељи овај модел васпитања користе од самог рођења детета не схватајући у чему је замка и какве негативне последице то оставља на њихову децу. Данас, „да би родитељ постигао да дете поједе све што је он замислио, неће га тући (јер је то примитивно), већ ће га позитивно условити. Ако поједе ово, добиће оно или ће екран бити између детета и јела“[5] или ако поспреми играчке, добиће слаткиш. Када се о свему мало дубље поразмисли, онда постаје јасно да дете ништа не ради из љубави, већ из интереса, а „где је интерес, ту љубави нема“[6]. „Васпитни модел поткупљивања детета је далеко гори од модела класичне принуде, јер изворну жељу преводи у похлепу, изворну радост у интересну, а човека уводи у мито и корупцију, агресију и несвесност“.[7] Некада је то било непојмљиво. Знало се шта деца треба да ураде, знало се када је време за заједнички оброк, време за учење и самостално (не)постизање школских резултата, па је самим тим „човек имао више љубави према раду и зато је био мање похлепан“.[8]
Да ли је могуће васпитати децу не примењујући ни награду ни казну? Свакако да јесте. То се постиже великом количином љубави, стрпљења и успостављањем јасних правила и граница којих се придржавају сви у породици. Правила се успостављају договором и доследношћу у њиховом поштовању. Дете се бескрајно воли, али се не излази у сусрет свим његовим жељама. За модеран систем васпитања карактеристично је да дете буде постављено на пиједестал, да њему све буде подређено, да га родитељи нпр. у две или три године питају коју играчку жели да му купе, иако оно нема развијену свест о предметима којима жели да се игра, односно нема довољно развијен свој систем жеља, али, пошто је дете изузетно интелигентно биће, лако схвата да може да извољева, да сузама може све да добије, да условљавање путем награде може лако да окрене у своју корист. Тако почиње манипулација родитељима која нема ни краја ни конца. На први покушај хистерије, довољно је само не одреаговати, већ пустити дете да се смири и не попустити пред његовим очигледним покушајем манипулације, а онда му у складу са његовим узрастом објаснити да то није пожељно понашање. Лако ће оно схватити правила игре.
Зато, не дозволимо овакав погрешан развој догађаја. Не састоји се љубав у испуњавању сваке дететове жеље, већ најпре у обезбеђивању хармоничних односа у породици. У топлој атмосфери, где између родитеља постоји сагласност и разумевање, дете радосно слуша и копира понашање својих родитеља. Притом, родитељ интуитивно зна шта је најбоље за његово дете и користи сваку прилику да га подучава позитивним вредностима, а то су истина, поверење, искреност, одговорност, осећај заједништва и пожртвованости за чланове породице, одлучност, упорност, рад.
Када се васпитање гради на оваквим темељима, онда нема никакве потребе за применом награде и казне. Наравно, да ће дете бити награђено и даровано за посебне успехе или посебне догађаје, али не и за успешно поједену вечеру или урађен домаћи задатак. На тај начин награда се обезвређује и родитељи се касније узалуд чуде што дете не зна да цени њихово награђивање, које је постало обесмишљено. Или ће свакако постојати некакав укор и забрана ако дете уради нешто противно успостављеним правилима, али уз јасна и сталожена образложења, оно ће знати где је погрешило и само ће се трудити да то више не понови.
Да закључимо:
– Традиционално васпитање подразумевало је класичну принуду, а модерно васпитање мења термин, па принуда постаје позитивно условљавање, што је још погубнији начин васпитавања деце.
– Поставимо дете на оно место које му припада у породици, а то свакако није пиједестал, јер оно нема знања и искуства за ову улогу.
– Драги родитељи, кључ је у љубави, стрпљењу, посвећености, постављању правила и граница које сами бирате и придржавате их се. Ако сте ви пуни љубави и доследни, ваше дете ће вам дуплом мером вратити ваш уложен труд. Не улажите у децу само новац, већ првенствено љубав и време.
„Ништа значајније отац не може учинити за своју децу него то да воли њихову мајку“,
Жан Жак Русо
[1] Марина Д. Матејевић Анита Николић, ТРАДИЦИОНАЛНО И МОДЕРНО У ВАСПИТНИМ ПОСТУПЦИМА РОДИТЕЉА Универзитет у Нишу Филозофски факултет, Ниш, стр. 124.
Сваки човек има биолошки нагон за телесном активношћу и без ње не може живети. „Једном речју живот је покрет“[1]. Тај нагон је код деце посебно изражен, јер, као што знамо, свако дете има неодољиву жељу и потребу за покретом. Свака активност коју оно изводи, било да је то играње прстићима, пузање, покушај да стане на ноге или дохвати нешто, за дете је важан посао. То су препреке које оно савладава, након чега се осећа радосно и успешно, учећи се несвесно самопоштовању, јер је покушало и успело. Па, и када не успе да нпр. из првог покушаја дохвати жељену ствар, оно ће покушавати поново и поново. То је несвесно истрајавање у упорности и неодустајању, што су, сложићемо се, важне предиспозиције за успех у животу. Улога родитеља је да активности свог детета прати, надгледа, усмерава, али никако да га спречава и онемогућава у његовим покушајима. Но, у реалности, обично се дешава супротно. Многе маме, као хеликоптери на дечјом главицом, непрестано надлећу, додају, приносе, заустављају дете у његовом науму из бриге и страха да је дете још нејако, слабашно, да ће се повредити. Наравно, несвесно, оне деци шаљу поруку: „Не можеш ти то! Још си мали! Боље да ја то урадим уместо тебе!“, додајући у себи: „Лакше ми је да му ја додам чашу воде, него да се пење на столицу, падне и после да га водим код доктора“. Или, водећи се својим нагоном за имитаторским понашањем, дете ће пожелети да меси колач са мамом или оде у подрум да донесе угаљ са татом. Неретко ће добити одговор од родитеља: „ Немој ти, испрљаћеш се, просућеш ми брашно, ми ћемо то брзо завршити, седи ту и играј се!“ Шта ће, дете неће имати другог избора и почеће полако да се мири са таквом ситуацијом. Ту почиње беспотребно презаштићивање деце најпре од рада, а потом и од реда и одговорности. Кад дете крене у школу, опет ће родитељ размишљати о његовим домаћим задацима или ће долетати до школе да му донесе заборављену опрему за физичко, тако да дете неће имати потребе, односно биће спречено да развија свест о својим обавезама и одговорностима.
Које последице доноси овакав васпитни модел који родитељи примењују према деци? „Дете постаје лењо, паразитира и наравно да се зауставља раст свесности, јер се свесност искључиво развија кроз саморад… Између родитеља и детета је прећутан договор по коме дете само треба да прима услуге родитеља, да се осећа „царски“ и да не сагледава своје мане и недостатке“[2]. У традиционалној породици, без неке велике науке, било је природно да дете, чим је за то стасало, само задовољава своје потребе, да има своја задужења и помаже у кућним пословима. Од рада су једино презаштићивана болешљива деца, са одређеним телесним и психичким поремећајима. Данас „од потпуно здравог, способног детета, родитељ ствара паразита и човека неспособног за живот“[3], а често се дешава да се то презаштићивање наставља чак и онда када дете оформи своју породицу.
Несвесно, на овај начин, родитељи деци чине огромну медвеђу услугу, односно „руше хармонију, криве нагоне, јачају похлепу, агресију, искривљују емоције и посебно јачају зависност од родитеља“[4].
Како се даље одвија овај процес презаштићивања, који се другим речима зове: Немој ти, сине, ја ћу?
Дете је све старије, постаје лењо, а пошто је навикло да му родитељи у свим жељама излазе у сурет, његове жеље расту и оно постаје похлепно. У једном тренутку, родитељи су се уморили, немају често ни времена, ни енергије, а ни новца да своме, све већем малишану баш у свему излазе у сусрет, да купе, ураде, поспреме, опслуже, уче уместо њега. Потребна им је помоћ у кући, разумевање, емпатија свог детета коме се тако дуго беспоштедно дају. И ту настају нови проблеми. Када родитељ тражи и очекује одређен рад, обавезу или самосталан бољи успех у школи од свог детета, дете се противи, не жели да изађе из своје зоне комфора, па тако одбија послушност. Родитељ постаје немоћан и обично прибегава неком условљавању или кажњавању детета, што у њему изазива агресију. „Свађе су свакодневне када дете поодрасте. Лењост постаје болест и паразит жестоко брани своје позиције све јачом и јачом агресијом. Презаштићивање од рада преноси се спонтано на све области живота детета“[5].Овај наизлед безазлен и заштитнички модел васпитања претвара се у ноћну мору за читаву породицу, јер „тада почиње узајамно оптуживање родитеља ко је крив, ко је одговоран за видно пропадање детета“[6].
Да до свега овога не би дошло, потрудимо се да децу заштитимо од медија и њихових непримерених садржаја, од болести, од лоше кућне атмосфере, од својих недоследности, а не од рада, реда и одговорности.
Да закључимо:
– Дозволимо деци слободно кретање и природну физичку активност.
– Нека деца увек воде своју личну хигијену и раде део кућних послова у складу са својим узрастом;
– Не радите послове и обавезе уместо своје здраве и способне деце, јер ћете их начинити лењим, похлепним и агресивним.
„Наша деца – то је наша стварност.
Правилан одгој – то је наша срећна будућност .
Лош одгој – то је наша будућа несрећа, наше сузе, наша кривица пред другим људима и пред читавом земљом“, Антон Макаренко
Creative Design 