Program je namenjen učenicima mlađih razreda i prilagođen je usavršavanju čitalačkih veština i razumevanju pročitanog, a putem integrativnog metoda, razvijamo spisateljske veštine i bogatimo rečnik.
Program podrazumeva i izradu domaćih zadataka u skladu sa aktuelnim školskim programom.
Rad je predviđen u trajanju od dva školska časa, dva puta nedeljno u malim grupama.
Prijave su u toku.
Dobro došli!
ДЕЧЈА ПРАВА
Дечја права су нешто што на први поглед има позитивну конотацију, што је осмишљено из љубави према деци, да их штити и брани. Али, онда се намећу питања…ко да их брани и од кога? Одговор је: држава, и најчешће…од родитеља. Наравно да граничних случајева увек има, да одређен број неодговорних и насилних родитеља заиста постоји, али то је сигурно један мањи проценат, а закон о дечјим правима се односи на сву децу и предвиђен је за сву децу. О овој појави и опасностима које носи Породични закон усвојен 2015. говори наш познати психотерапеут Зоран Миливојевић:
„Опасно је то што се права детета стављају изнад родитељских права….Опасно је то што се на неки начин отварају врата за државу да може само из одређене сумње да уђе у породицу, да истражује неке ствари, да закључи да родитељи малтретирају своје дете само зато што су га шљепнули по гузи, да упозоре родитеље да то не смеју да раде, а ако се то понови да ће их послати на едукацију да науче како се васпитава дете, а ако се и онда не поправе, да ће држава да им одузме децу…. То је довољно да наши родитељи, као што је то случај у Енглеској, живе у страху од државе, односно од Центра за социјални рад, од процене одређених стручњака, посебно психолога, на основу које ће неко можда да им одузме дете.“[1]
О жељи и потреби мешања државе у породичне односе недвосмислено је речено кроз УНИЦЕФ-ову стиховану песму о дечјим правима у којој се, између осталог, каже:
„И маму и тату желим без остатка,
осим ако нису дорасли задатка.
Уколико оду из моје близине,
држава је дужна да о мени брине.
Држава је дужна у изради плана
да сва моја права виде светлост дана.
Сва дечија права што у књигу стају
Сви на овом свету морају да знају.“[2]
Осим тога, у песми се још наводи да свако дете има право на образовање, на пристојне стандарде за живот, да буде заштићено од рата, наркотика, насиља, али и да има право на приватност, да слободно мисли о свести и вери, као и „да свако дете има право слободно да бира како да се одмара, забавља и свира“.[3]
Све је ово, наравно, добро и прихватљиво, али је посебно уочљиво да се искључиво говори о дечјим правима, а нигде се не узимају у обзир дечје обавезе и одговорности. Е, у томе постоји велики проблем. Многи родитељи, руковођени оваквим начином васпитања, где је деци све дозвољено, без икаквих граница, правила и одговорности, са поласком деце у школу суочавају са великим проблемима. Деца тада најчешће одбијају да испуњавају обавезе и у кући и у школи, испољавају љутњу и негодовање када то родитељ од њих тражи, желећи управо да раде само оно што су навикли и што им прија, а то је најчешће живот у виртуелном свету. Неретко се дешава да деца почињу да се понашају као мали диктатори, а родитељи постају робови властите немоћи.
Осим тога, знамо да постоје и СОС телефони за децу на које они могу пријавити насиље у породици, а из њихове перспективе насиље управо може бити та чињеница да родитељи од њих захтевају минимум школских одговорности које они нису спремни да испуне. Такве ситуације доводе до повишеног тона, свађа, ружних речи, па се онда могу укључити и забринуте комшије који су можда чулe плач, вику и галаму у суседству, што су нови разлози за пријаву и укључивање државе у породичне односе. Ово су оне граничне ситуације које никако не иду родитељима у прилог.
Но, да до оваквих ствари никада не би дошло, решење је у стваралачком васпитању. Ако се подсетимо претходних седам лекција, видећемо да се више пута понавља чињеница колико је важно не излагати децу медијским садржајима у прве три године живота, а затим колико је значајно успоставити правила и границе у породици и све то пропратити властитим родитељским примером и доследношћу. Родитељи, који међусобно живе у складним односима и који васпитавају своју децу доследношћу, смиреношћу и љубављу, не користећи методе награђивања и поткупљивања, неће имати бојазан да ће у каснијем периоду доћи до поремећаја у породичним односима. Међутим, када се пропусте прве три године за успостављање блискости и изградњу креативног и емотивног дечјег света, онда заиста може доћи до веома непожељних исхода где штура дечја права замењују енергију породичног склада и љубави.
До овако непожељних исхода може доћи само ако безусловно поштујемо дечја права дозвољавајући им све од самог рођења. То је погрешна визија љубави, „погрешна идеја да је љубав без љубави могућа… Тамо где су искривљене, наслојене, потиснуте, заглављене емоције, тамо су искривљени нагони, злоупотребљен страх, тамо је похлепа, појачана зависност и осећање кривице, лењост, завист, отуђење, нема Љубави. Тамо где се васпитава казном, наградом, презаштићивањем, вербализмом, принудом, условљавањем, нема љубави, нема дубоког поверења.“[4] И тај поремећај у породичним односима свакако држава не може решити. Решење је у упознавању детета са светом у који је стигло од самог рођења, постављајући му границе без употребе награде и казне, при чему су сва дечја права садржана у љубави коју једни другима поклањамо. То можда делује превише просто и једноставно, али, драги родитељи, пробајте и изненадићете се.
Да закључимо:
– Дечја права се често стављају изнад родитељских права и у томе лежи опасност.
– Деца из незнања своја дечја права могу злоупотребити.
– Кључ је у стваралачком васпитању.
„Деца су мудра. На љубав ће одговорити љубављу, а на мржњу мржњом. Лако ће прихватити дисциплину тимског типа.“ Александар С. Нил
[1] Зоран Миливојевић, https://www.youtube.com/watch?v=trJZR1OWOPc
[2] https://www.unicef.org/serbia/media/12461/file/Moja_prava.pdf
[3] исто
[4] М. Новковић: „Породични буквар“, Агенција за издаваштво и едукацију, Београд, стр. 161.
РОДИТЕЉСКА ДОСЛЕДНОСТ
Шта је то родитељска доследност и зашто је она уопште потребна? Можда млади родитељи и нису свесни колико је овај сегмент васпитања важан. Доследност је најбоље објаснити на супротном примеру. Ваше дете упорно тражи ваш мобилни телефон и ви му стално излазите у сусрет да би било мирно и да не би плакало. Међутим, схватате да оно превише времена проводи пред екраном и да медијски садржаји негативно утичу на психофизички развој детета и зато одлучите да му одузмете ту играчку или је не дате када оно затражи. И то и саопштите свом детету и држите се своје одлуке. Оно негодује, али ви у том тренутку останете чврсти. Међутим, у другој ситуацији када нешто радите или су вам дошли гости, дете користи прилику да се докопа своје омиљене играчке. Ви му поново не дате телефон, али оно почиње незадрживо да плаче и хистерише. Да бисте избегли ову ситуацију, посебно пред гостима, ви идете линијом мањег отпора и дајете детету то што жели. Шта сте тиме постигли? Управо сте погазили успостављене принципе и показали своју недоследност. И не само то. Детету сте послали једну јако лошу поруку, која гласи: „Твоје сузе, плач и хистерија су начин да ти добијеш то што желиш!“ Пошто је дете веома паметно, оно ће поруку лако разумети и наставити да се понаша по моделу: „Ако ми тата и мама нешто бране, ја ћу урликати и они ће морати да попусте“, а ви ћете добити једно неваспитано и хистерично дете.
Да се то не би десило, у породици треба да постоје успостављене границе и правила којих се сви придржавају. „Дете мора знати основна правила игре, а ви морате знати начин како ћете с љубављу мотивисати ваше дете да то испоштује“.[1] Према саветима проф. Милице Новковић родитељска доследност се спроводи мирно и једноставно, без награде и казне. Ако постоји правило у кући да сви укућани ручају за столом, а не испред рачунара или телевизора, онда сви треба и да га поштују. Ако дете, након позива да седне за сто, ипак неће да поштује ово правило, па чак и плачем покушава да добије оброк испред екрана, потребно је само мирно констатовати да дете није довољно гладно и наставити ручак са осталим члановима породице. „Нема казне, увреде, штапа, нема мољакања, уцењивања… Само останите доследни“, каже професорка у духу детета, „брзо ћу схватити да код вас неће проћи моје запомагање.“ [2] Наравно, то не значи да детету треба бранити неке једноставне ствари, неку игру нпр. због сопствених страхова, јер онда неће разликовати када је важно послушати родитеље, а када не.
Дакле, ако се не држите постављених правила и дате речи, и дете и родитељ ће трпети последице. Дете ће тако научити да је у реду променити мишљење, прекршити обећање, урадити нешто недозвољено или опасно.
У претходним лекцијама говорили смо о чињеници да дете имитира своје родитеље, као и да је у узрасту до треће године спремно много тога да научи и усвоји. Уколико родитељи на прави начин искористе ово време и својим понашањем допринесу да дете усвоји здраве животне навике и позитивне вредности, онда неће бити у опасности да у периоду од седам, осам година, па надаље, узалудно користи празне речи. Но, нажалост, једна од последица погрешног васпитања са којом се многи родитељи суочавају јесте вербализам („вербализам – пусте речи“).[3] „Дете слуша празне речи како би било лепо да уради ово или оно, да мора да буде добро, паметно, послушно, лепо васпитано, да не краде, да не лаже, да поштује старије, наставнике, родитеље, да, да, да је ово лепо, ово ружно, ово досадно, ово забавно, ово је „ин“, ово „аут“.[4] Али, морамо бити свесни да празне речи без показног примера не доносе плода. Ако смо у кућу пустили непримерене садржаје са малих екрана попут непристојних серија или ријалити програма или и сами псујемо и оговарамо, немојмо очекивати да ће наше дете бити културно и примерно и да ће наше примером непоткрепљене речи постићи некакав ефекат код детета.
Када је доследност у питању, највећи изазов за родитеље је бити доследан у осећањима и свакодневним опхођењима. Смирено, сталожено и љубављу испуњено понашање родитеља према деци је велики улог у изграђивање њихове духовне стабилности. Нервоза, љутња, бес, хистерија, грдња су апсолутно негативни модели који у дечјој психи подстичу исте такве емоције стварајући у њима касније анксиозне и несигурне особе. Колико год дечје понашање зна да изазове у родитељима управо побројане осећаје, родитељи треба да пронађу мудрост у себи и активирају све механизме љубави како би смирено реаговали у ситуацијама где би најрадије „пукли“ и бујицом непримерених речи частили своје „чедовиште“. У томе поново помажу постављене границе и правила у породици. Ако се зна нпр. колико времена се дневно може провести пред телевизором или да се не једу слаткиши пре ручка, а дете их ипак крши, није потребно користити ни празне ни грубе речи, ни уцене, ни условљавања, већ се само држати дате речи и не одступати од својих правила. Дете ће осетити сигурност и доследност родитеља, интуитивно му веровати и знати да је родитељ у праву, јер му жели најбоље, па ће се све само посложити и хармонија ће постати саставни део породичних односа.
Да закључимо:
– Властитим примером и доследношћу одгајамо смирено, стабилно и сталожено дете и супротно, својом недоследношћу стварамо непослушно, некултурно и хистерично дете.
– Доследност се најбоље негује кроз постављање породичних правила и граница.
– Доследност рађа сигурност и поверење између родитеља и деце и доноси хармонију у породицу.
„Породица у хармонији напредује у свему“ – кинеска пословица
[1] М. Новковић: „Породични буквар“, Агенција за издаваштво и едукацију, Београд, стр. 117.
[2] исто
[3] исто стр. 65.
[4] исто, стр. 66.
РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ЗАШТИЋИВАЊА И ПРЕЗАШТИЋИВАЊА ДЕЦЕ
Сваки човек има биолошки нагон за телесном активношћу и без ње не може живети. „Једном речју живот је покрет“[1]. Тај нагон је код деце посебно изражен, јер, као што знамо, свако дете има неодољиву жељу и потребу за покретом. Свака активност коју оно изводи, било да је то играње прстићима, пузање, покушај да стане на ноге или дохвати нешто, за дете је важан посао. То су препреке које оно савладава, након чега се осећа радосно и успешно, учећи се несвесно самопоштовању, јер је покушало и успело. Па, и када не успе да нпр. из првог покушаја дохвати жељену ствар, оно ће покушавати поново и поново. То је несвесно истрајавање у упорности и неодустајању, што су, сложићемо се, важне предиспозиције за успех у животу. Улога родитеља је да активности свог детета прати, надгледа, усмерава, али никако да га спречава и онемогућава у његовим покушајима. Но, у реалности, обично се дешава супротно. Многе маме, као хеликоптери на дечјом главицом, непрестано надлећу, додају, приносе, заустављају дете у његовом науму из бриге и страха да је дете још нејако, слабашно, да ће се повредити. Наравно, несвесно, оне деци шаљу поруку: „Не можеш ти то! Још си мали! Боље да ја то урадим уместо тебе!“, додајући у себи: „Лакше ми је да му ја додам чашу воде, него да се пење на столицу, падне и после да га водим код доктора“. Или, водећи се својим нагоном за имитаторским понашањем, дете ће пожелети да меси колач са мамом или оде у подрум да донесе угаљ са татом. Неретко ће добити одговор од родитеља: „ Немој ти, испрљаћеш се, просућеш ми брашно, ми ћемо то брзо завршити, седи ту и играј се!“ Шта ће, дете неће имати другог избора и почеће полако да се мири са таквом ситуацијом. Ту почиње беспотребно презаштићивање деце најпре од рада, а потом и од реда и одговорности. Кад дете крене у школу, опет ће родитељ размишљати о његовим домаћим задацима или ће долетати до школе да му донесе заборављену опрему за физичко, тако да дете неће имати потребе, односно биће спречено да развија свест о својим обавезама и одговорностима.
Које последице доноси овакав васпитни модел који родитељи примењују према деци? „Дете постаје лењо, паразитира и наравно да се зауставља раст свесности, јер се свесност искључиво развија кроз саморад… Између родитеља и детета је прећутан договор по коме дете само треба да прима услуге родитеља, да се осећа „царски“ и да не сагледава своје мане и недостатке“[2]. У традиционалној породици, без неке велике науке, било је природно да дете, чим је за то стасало, само задовољава своје потребе, да има своја задужења и помаже у кућним пословима. Од рада су једино презаштићивана болешљива деца, са одређеним телесним и психичким поремећајима. Данас „од потпуно здравог, способног детета, родитељ ствара паразита и човека неспособног за живот“[3], а често се дешава да се то презаштићивање наставља чак и онда када дете оформи своју породицу.
Несвесно, на овај начин, родитељи деци чине огромну медвеђу услугу, односно „руше хармонију, криве нагоне, јачају похлепу, агресију, искривљују емоције и посебно јачају зависност од родитеља“[4].
Како се даље одвија овај процес презаштићивања, који се другим речима зове: Немој ти, сине, ја ћу?
Дете је све старије, постаје лењо, а пошто је навикло да му родитељи у свим жељама излазе у сурет, његове жеље расту и оно постаје похлепно. У једном тренутку, родитељи су се уморили, немају често ни времена, ни енергије, а ни новца да своме, све већем малишану баш у свему излазе у сусрет, да купе, ураде, поспреме, опслуже, уче уместо њега. Потребна им је помоћ у кући, разумевање, емпатија свог детета коме се тако дуго беспоштедно дају. И ту настају нови проблеми. Када родитељ тражи и очекује одређен рад, обавезу или самосталан бољи успех у школи од свог детета, дете се противи, не жели да изађе из своје зоне комфора, па тако одбија послушност. Родитељ постаје немоћан и обично прибегава неком условљавању или кажњавању детета, што у њему изазива агресију. „Свађе су свакодневне када дете поодрасте. Лењост постаје болест и паразит жестоко брани своје позиције све јачом и јачом агресијом. Презаштићивање од рада преноси се спонтано на све области живота детета“[5].Овај наизлед безазлен и заштитнички модел васпитања претвара се у ноћну мору за читаву породицу, јер „тада почиње узајамно оптуживање родитеља ко је крив, ко је одговоран за видно пропадање детета“[6].
Да до свега овога не би дошло, потрудимо се да децу заштитимо од медија и њихових непримерених садржаја, од болести, од лоше кућне атмосфере, од својих недоследности, а не од рада, реда и одговорности.
Да закључимо:
– Дозволимо деци слободно кретање и природну физичку активност.
– Нека деца увек воде своју личну хигијену и раде део кућних послова у складу са својим узрастом;
– Не радите послове и обавезе уместо своје здраве и способне деце, јер ћете их начинити лењим, похлепним и агресивним.
„Наша деца – то је наша стварност.
Правилан одгој – то је наша срећна будућност .
Лош одгој – то је наша будућа несрећа, наше сузе, наша кривица пред другим људима и пред читавом земљом“, Антон Макаренко
[1] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 130.
[2] исто, стр. 47.
[3] исто стр. 48
[4] исто
[5] Исто, стр. 49.
[6] Исто, стр. 50.
ЧИТАЊЕ ПРИЧА У ФУНКЦИЈИ МЕНТАЛНОГ РАЗВОЈА
Од рођења, па до поласка у школу, дечји мозак је најотворенији и најспремнији за учење. Највећи изазов за њега је сазнавање света око себе. У прошлој лекцији смо рекли шта оно треба и хоће да научи до треће године, али оно жели да упозна и најразличитије међуљудске односе, моралне норме, онај свет изван топлине породичног дома, који може бити и добар и зао и који, као такав изазива страх од непознатог, али и огромну радозналост да се то непознато упозна, научи и савлада. Наравно да не можемо једно нпр, петогодишње дете пустити само на улицу и на тај начин му омогућити упознавање спољашњег света или ако детету само вербално будемо говорили шта ваља, шта не ваља, неће донети жељени ефекат. Праве лекције о животу, моралним вредностима, пожељном и неприхватљивом понашању, о добру и злу, деци можемо приближити путем књижевности…бајки, прича, песама. Непревазиђена „Ризница“ Ј.Ј. Змаја, мелодична, препуна љубави и доброте, оставиће дубок траг на емотивни део дететове личности и путем песама „Гаша“, „Материна маза“, Реља у кујни“, „Срда“, Гостољубива Јека“, „Лаза и његови голубови“ и многих других, врло лако ће пренети деци које особине нису пожељне, као што су лењост, непослушност, размаженост, избирљивост у исхрани, љутитост, као и оне које треба неговати попут добродушности, гостољубивости, уредности, труда и рада. Уопште, ове песме славе лепоту породичне љубави и ако на време буду посејане по чистој дечјој души, донеће благородне плодове. Класичне бајке у којима су јасно поларизовани позитивни и негативни јунаци од великог су значаја за упознавање деце са постојањем добрих и лоших људи и за касније разликовање добра од зла. „У овом тренутку човеку су преко потребна уметничка дела која приказују човечне односе међу људима, нарочито у породици, а човечни односи и те како имају дубину, јер је то врлински пут“.[1]
Међутим, ако, као родитељи, прескочимо да деци дарујемо радост читања у њиховом најранијем узрасту када је њихов потенцијал за учење бескрајан, па их још изложимо виртуелним садржајима, чинимо им огромну штету, па чак, несвесно, постајемо непријатељи менталног развоја наше деце спречавајући његов напредак и остварење пуних потенцијала. Можда мислите да претерујем. Не. Ни мрву.
Према резултатима појединих истраживања „медији имају последице на знање, обликују ставове о неком питању, делују на емоције, изазивају физиолошке реакције, те коначно утичу и на понашање гледалаца. У истраживањима о утицају медија на децу, четири су основне хипотезе о утицају медијског насиља на децу (Зграбљић Ротар, et al., 2005), а то су: стимулацијска хипотеза или имитација (деца имитирају оно што виде), хипотеза узнемиравања (премда се медијским садржајима желе забавити, деца се у бити узнемирују), хипотеза катарзе (медијско насиље изазива редукцију насилног понашања), хабитуација или хипотеза о неосетљивости (деца се навикавају на насиље које стално гледају путем медија).[2]
Поред физиолошких последица, које оставља укочен положај детета док гледа у неки од медија, разна истраживања доказују да електромагнетно зрачење мобилног телефона много више продире кроз главу детета него кроз главу одраслог човека, што се посебно може видети кроз термичке ефекте који ови уређаји могу проузроковати[3]
А какав хаос праве тек на менталном плану. Док му се читају приче, дете је способно да визуализује сцене, да замишља природу, ликове и ситуације о којима слуша. То је један од главних покретача маште, односно развоја синапси у мозгу, што побољшава функцију мозга и развија интелигенцију код деце. Када је испред детета телефонски екран, само се ређају слике, успореније или брже, дете нема прилику, а ни потребу да замишља сцене у својој глави, јер су оне на екрану, тако да његов мозак остаје беспослен, а самим тим неразвијен и закржљао. То је најважнији разлог зашто деца, када крену у школу, остају немаштовита, оскудних речника, неспособна за самосталан рад, схватање виших значења и извођење властитих закључака.
Друга, још тежа последица, коју остављају медији на ментално-емоционални развој детета јесте упијање празних и некорисних садржаја у млађем узрасту која им не пружају никаква знања, до оних насилних и агресивних у старијем узрасту када се у њима самима гомила напетост и агресија. Највећа штета коју ови садржаји носе јесте апсолутно неразликовање добра и зла. У некадашњим цртаним филмовима и бајкама то је било поларизовано, као што смо већ рекли и деци није било тешко да препознају негативне јунаке. „Деца су се непогрешиво опредељивала за јунака, носиоца добра, који се борио против зла и увек је излазио из те борбе као победник“[4]. Сада је све то замагљено. У данашњим цртаћима и игрицама најчешће су сви јунаци негативни, „борба зла против зла“[5]. Чак иако су само добри јунаци, ако нема поларизације, не ваља ни једно ни друго. Неретки су покушаји и примери да се мењају традиционалне бајке, па да вук буде представљен као добар „cool“ јунак. „Вук је вук, архетипски симбол насиља и нечег што носи опасност, чега се ваља чувати. Ако вештачки претварате овај архетип зла у неприродну супротност, у симбол добра, то може објективно нанети штете вашем детету, јер ће изгубити неопходан опрез при сусрету са „вуком“ у реалном животу“.[6] Даље, ова хаотична мешавина доброг, лошег, акције, агресије изазива хаос у главама деце, они нагомилавајући напетост, укључују своју имитаторску свест, па и сами постају агресивни. Не научивши разлику између добра и зла, они немају ни свест о својим поступцима, односно не препознају да раде нешто лоше, не разликујући добро и зло ни у себи, ни ван себе.
Да закључимо:
– Читајмо традиционалне песме, приче и бајке својој деци;
– Засадимо и негујмо клицу добра у душама наше деце;
– Не излажимо их медијским садржајима који замагљују свест о добру и злу
„Логика ће вас одвести од тачке А до тачке Б. Машта ће вас одвести било где“. Алберт Ајншајн
[1] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 214.
[2] С.Х.Љајић: “Улога традиционалних и савремених медија у животима деце и младих“, стр. 73, 2018. интернет веза
[3] А. Башић, Д. Видука; ШТЕТНИ ЕФЕКТИ КОРИШЋЕЊА МОБИЛНОГ ТЕЛЕФОНА КОД ДЕЦЕ, стр. 3 https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2217-2769/2014/2217-27691402001B.pdf
[4] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 215.
[5] Исто, стр. 216.
[6] Исто, стр. 214.
УПОЗНАЈМО ДЕТЕ НАЈПРЕ СА РЕАЛНИМ, А КАСНИЈЕ СА ВИРТУЕЛНИМ СВЕТОМ
Свет у који је беба дошла за њу је нов, непознат и препун изазова. Много тога беба треба да упозна и научи. У првој години свог живота треба да упозна ближње, да их разликује и развије поверење према њима; да научи укусе разноврсне хране, од мајчиног млека до чврсте хране, воћа, поврћа, житарица, меса, сокова, чајева; да научи прве покрете, да седи, пуже и хода; да научи да гуче, изговара прве гласове, слогове, да склапа речи; да се игра само са собом и са другима и да ужива у свим тим задовољствима.
У другој години дете све више разуме своје родитеље, зна шта му се говори, разликује њихова осећања, расположења, изразе лица. Спремно је да научи изговор кратких реченица, да научи само да држи прибор за јело и да буде равноправни члан породице при обављању заједничких оброка; пожелеће да почне самостално да се облачи. Његов потенцијал и капацитет за учење је огроман, а најпре ће се остварити путем интеракције са ближњима, кроз разговоре, игру, читање прича, разгледање слика, цртање, бојење, слушање музике. Једном речју, дете се труди да што више научи и примени научено подражавајући родитеље.
У трећој години дете је све самосталније. Ако га родитељи правилно и на време упућују, оно лако научи да се облачи, обува, пере руке и зубе, да учествује у једноставним кућним пословима и да се радује томе. Његов капацитет за учење је све већи и најбрже учи кроз игру. Тада развија способност размишљања, решавања проблема, развија машту и физички постаје све спретније.
Као што видимо, од рођења, па до треће године дете има много посла. Његов физички и когнитивни развој је убрзан, јер оно у овом периоду формира своју личност. Оно је потпуно спремно да ове три године искористи на прави начин. Но, поставља се питање да ли су родитељи спремни да му омогуће овај несметан психофизички развој који захтева њихову непрестану активност, бригу, надзор, упосленост, па и физичку издржљивост да би се испратиле све развојне фазе детета.
Нажалост, родитељи често не одговоре овом изазову на прави начин и пропусте да својој деци пруже усвајање преко потребних знања на самом почетку њиховог живота. Наравно, не ураде они то намерно. Савремени начин живота, па и одгајања детета неодвојив је од наших електронских нераздвојних пријатеља – телефона. Међутим, занемарујемо или не знамо једну важну чињеницу – они нашој деци нису пријатељи.
„Моје дете неће да једе“, забринуто ће једна мама! „Но, кад ставим телефон испред њега са омиљеним цртаћем, оно све поједе!“, каже са олакшањем.
„Моја беба је хиперактивна, бојим се да ће се повредити“, каже друга мама. „Док гледа у телефон, сасвим је мирна, не морам да се бринем за повреду, а и успем да урадим доста посла“.
„Да, да, у праву си! Моја беба доста плаче, а уз телефон увек престане“, додаје трећа.
Да ли су ове маме свесне шта чини употреба телефона са психофизичким развојем њиховог детета? Каква се тешко поправљива штета ствара?
Дете долази у реални свет и прво њега мора спознати, јер због њега је и дошло у овај живот. Ако најпре упознаје виртуелни свет, долази до нарушавања целокупне хармоније донете рођењем. Ставивши дете пред екран умирујемо његову „енергију ветра“[1]. На беби каналима неприродно је све успорено, а то „блокира енергију ветра у детету и дете полако веже за екран. Када се тело успорава, а дете расте, убрзаваће се све више цртани филмови и деца ће постајати невероватно зависна од тих цртаћа и игрица. Ум ће телу стварати илузију покрета, који му је истински потребан. Ум постаје неприродно убрзан, тело неприродно успорено.“[2] Тако настаје огроман раскорак између активности ума и тела, што децу води у прејаку напетост, а све то скупа доводи до тога да је дете или неумерено хиперактивно или неприродно мирно. „Управо код млађег детета честа је појава да оно више није сигурно шта потиче из реалне, а шта из медијске (фиктивне) ситуације, па родитељи о томе и те како морају водити рачуна“.[3]
После се маме бескрајно чуде зашто њихово дете вришти, буни се, удара, не може да заспи, дуго не проговара, говори ружне речи, а умирујући тренуци долазе само испред екрана.
Да закључимо:
– Дете до треће године треба и жели много тога да научи.
– Од изузетног значаја је да упозна најпре реални свет, па тек онда виртуелни.
– До треће године не треба излагати дете никаквим медијским садржајима, јер то нарушава његову изворну хармонију тела и ума са којом је рођено.
[1] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 369.
[2] исто
[3] С.Х.Љајић: “Улога традиционалних и савремених медија у животима деце и младих“, стр. 69, 2018. интернет веза
ДЕТЕ СЕ РАЂА СА БОЖЈИМ ДАРОВИМА: ДОБРОТОМ, РАДОШЋУ, СЛОБОДОМ
Рођење детета у породицу доноси једну сасвим нову димензију. Оно долази чисто, безазлено, невино и беспомоћно. Потпуно је зависно од бриге родитеља и ближњих, а заузврат свима њима дарује чисту љубав. Ове његове особине у одраслима буде доброту, нежност, радост и такође, огромне количине љубави. Сусрет ових емоција оплемењује душе и необорив је доказ зашто треба доносити нове животе на свет. Не само због продужетка врсте и опстанка, што је такође, веома важно, већ првенствено због оплемењујуће емоције ширења љубави.
У том контексту потпуно је ирелевантна дилема коју многи мушкарци и жене себи поставе када се у жениној утроби зачне живо биће: „Да ли да родим ово дете?“. „Да ли је сада прави тренутак?“ „Да ли ћемо имати од чега да га издржавамо?“ Нажалост, често се многи разлози учине потпуно оправдани зашто дете не треба родити и сведоци смо безбројних абортуса који се догађају свакодневно. Реч „абортус“ заменила је стару српску реч „чедоморство“, која суштински јасно објашњава чин прекида трудноће. Од самог зачећа дете је живи организам и не постоји тренутак у коме је оправдано прекинути његов развој и одстранити га из мајчине утробе. Иако оба родитеља или само мајка нађу довољно добре аргументе за прекид трудноће, овај чин остаје дубоко урезан у њиховој психи, ма како га дубоко они потиснули и заборавили.[1]
Најбоља донета одлука родитеља је да се дете роди, без обзира да ли је оно планирано или не. Од тог тренутка започиње нова фаза у њиховим животима.
При доласку на свет беба најјаче реагује чулом додира, тако да је најважнији тај емоционални однос са мамом који беби доноси осећај смирености и сигурности. Овај однос је од изузетног значаја и за развој личности детета, јер кроз вербалну интеракцију и размену осећања са мајком дете формира свој карактер.
Дете се рађа са великим потенцијалима, талентима, са „клицама Љубави, Радости, Доброте и Истине“[2] Рађа се и са пет природних изворних осећаја: љутњом, радошћу, бригом, тугом и страхом. То су заштитне емоције за дете и истовремено се јављају и код родитеља. Ове емоције су сасвим здраве и потпуно је нормално да се оне смењују. Породица има задатак да развија и унапређује дарове са којима се дете родило, да гради његово емоционално, ментално, физичко и духовно здравље. Шта то значи на практичном нивоу? Практично, имамо два сигурна пута која воде ка здравом формирању дететове личности:
– хармонични односи у породици, најпре између родитеља, а потом и свих осталих чланова породице;
– успостављање реда и правила којих се свакодневно придржавамо при одгајању бебе.
Као што смо рекли, дете долази на свет са многим талентима и потенцијалима. Оно непогрешиво осећа ако је мама тужна, љута или забринута и реагује истим емоцијама, односно постаје раздражљиво и узнемирено.
Исто као и осећања, у првим месецима свог живота изван мајчине материце, дете упија свет око себе и пријају му правила и ред. Оно ће брзо научити када је време за оброк, за купање, за спавање ако му родитељи дају могућност да то научи, односно ако се и сами придржавају истог временског распореда за одређене радње. Ако тога нема, беба ће бити збуњена и неће јој бити јасно када се шта дешава, што ће поново довести до узнемирености и нелагоде.
Да закључимо нашу прву лекцију:
– Најисправнија одлука је донети дете на свет;
– Деца су божанска бића која се рађају са талентима, потенцијалима и даровима;
– Задатак родитеља је да ове дечје особине даље негују и развијају путем складних и хармоничних односа у породици и успостављањем реда и правила везаних за одгајање бебе.
ЛИТЕРАТУРА:
file:///C:/Users/Korisnik/Downloads/122-Article%20Text-236-1-10-20190216.pdf
http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0025-8105/2010/0025-81051006399V.pdf
[1] http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0025-8105/2010/0025-81051006399V.pdf
[2] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 82
