Creative Design

Crtica sa izbornog mesta

Лав Николајевич Толстој је започео „Ану Карењину“ речима: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.“ За ову причу не може се рећи ни да је срећна, нити апсолутно несрећна, него једноставно животна.

Мионица је мало место, тако да су ми људи у тој изборној јединици били мање-више познати. Међутим, старији смеђ човек, отвореноплавих очију, избраздана лица борама, који је седео близу мене, није ми био познат. Обраћао ми се љубазно и са осмехом с времена на време, коментаришући актуелну ситуацију и наглашавајући како изборне процесе јако добро познаје, јер је 40 година радио у општини, све до пензије, а и даље је у тој причи. Схватила сам да он мене вероватно однекле зна, па сам такође била љубазна, прекраћујући време разговором. Улазећи у последњи сат изборног дана, већ смо били у пријатељским односима иако и даље нисам знала како се зове. У међувремену, током дана, до њега је често долазила жена, коју сам знала из виђења и са којом је излазио на „пуш“ паузе, а по присности њиховог међусобног обраћања, схватила сам да је то његова жена.

– Шта ти предајеш у школи? – упита ме, мењајући дотадашње политичке теме.

– Српски језик – одговорих.

– Ууу, па имам ја једну да ти пошаљем на часове да научи да говори српски – рече уз широк осмех.

Није ми било најјасније на кога мисли, али он убрзо извади телефон и показа ми слику преслатке плаве девојчице.

– То ми је унука од најстаријег сина. Има пет година. А њену мајку треба да научимо да говори српски.

Онда ми показа снимак лепе високе младе жене која весело игра уз звуке нашег шумадијског кола и са поносом рече:

– То ми је снаја. Хоће да учи све што је српско. Зна она и да говори, али не иде јој најбоље. Никако не зна да пребаци реч у други род и знаш оно… да је промени…

– Знам… тешко јој је да промени реч по падежима – додајем ја – странцима је јако тешко да науче српски језик због падежа, јер речи мењају облик… Нпр. ова „клупа“ некад ће бити „клупе“, „клупу“, „клупом“ итд. а они тешко схватају кад треба да је промене.

– Е, то. За њу је „клупа“ само „клупа“ и никако другачије. Али, је овако много добра, права лафица – говори о њој са великом нежношћу.

– Како се зове?

– Бригита.

– А шта је по националности? – распитујем се даље.

– Па, право да ти кажем, и не знам баш. Мајка јој је Македонка, отац ваљда Египћанин, а живе у немачком говорном подручју и говоре немачки. Хоће да се врате овде. Тамо је све скупо. Једва чекам да дођу.

– А ти имаш два сина? – питам ја, присећајући се једног из школе.

– Имам три сина – каже са поносним осмехом.

– Нисам знала, ја мислила двојицу. Је л ти се тај други оженио? – настављам ја, не знајући ни сама зашто испитујем човека. (Признајем, почињем да личим на своју бабу, коју је тако све занимало без обзира да ли познаје човека или не, а ја сам јој некада то страшно замерала).

Њему спаде осмех са лица и мало снебивајући се рече:

– Па, био је ожењен…вероватно ти то знаш… уствари сви то знају, ја то и не кријем – рече, гледајући у страну и вероватно очекујући да ја заиста ту причу знам.

– Не знам – рекох збуњено.

– Био се оженио. Отишао жени у кућу и она понела дете, али није било његово.

Ја се изненадих и би ми већ непријатно што започех ову причу, али он настави полако, натенане, као да је желео да се некоме изјада.

– Ја сам осећао да није његово дете… знаш кад осећаш да није твоје, да није твоја крв…уствари не осећаш ништа. Моја жена је била трудна три пута и ја сам све осећао, али сад ништа. Кажем ја њему: „Сине, то није наше“, али он ми не верује. Предложим да урадимо ДНК тест кад се дете роди. Он пита ко ће да плати. Ја кажем: „Ја ћу да платим“, и он се сложи. Кад се дете родило, купимо ми све што треба за бебу, поклоне, бабине  и одемо код пријатеља. Бригита и ја се већ били договорили да она узме некако брис од бебе. И све урадимо тако. Ма, она је способна, нема је свет. Однесемо на анализу и 99% се ДНК не поклапа. Шта ћу, кажем и сину и пријатељу. Пријатељ се страшно изненади, а прија је знала. После се били наљутили…кажу шта ће они сад са дететом и срамотом, а ја кажем…дајте мени дете, ми ћемо га гајити… Овај мој син се покупи и врати кући, шта ће…патио, плакао, али добро је сад, прошло га је.

Заиста сам искрено била изненађена овом причом, али посебно истанчаношћу осећаја, једноставношћу и помиреношћу са ситуацијом, без речи осуде, без гнева и роптања над судбином. Завртех само главом у неверици, а он настави и поново ме изненади питањем:

– За овог трећег знаш да је у затвору?

– У затвору? Не знам. То је онај што има дугу плаву косу? – питам запањено.

– Нема више. Тамо су му је одсекли. Како не знаш? Сви то знају – и он је сад веома изненађен мојом необавештеношћу.

– Чула си за ону несрећу кад је погинуо наш комшија на путу пре две године?

Кад рече презиме комшије, ја се сетим тог несрећног случаја кад је човек подлетео под камион и уопште, велике несреће читаве једне породице, која је пар година пре тога изгубила једно малолетно дете, такође на сличан начин.

– Е, мој син је возио тај камион… Била је ноћ, ишао је пијан посред пута…Кола су ишла у сусрет, забљештало…. није га видео и ето – рече сада већ са тупим погледом у даљину…

– Колико је осуђен? – питам, јер више не знам шта бих рекла. Оваквом развоју догађаја се заиста нисам надала.

– Две године. Излази у септембру, али скоро сваки викенд је код куће. Он је слободњак, није учинио никакво кривично дело, па га не третирају као криминалца – рече то сада већ веселије и поново му се врати осмех на лице.

– Шта ћемо, да смо живи и здрави, па где год да смо. Само да је породица на окупу, борићемо се некако и изборити – рече мој саговорник оптимистично.

– Готово. Затварај врата. Прошло је осам сати – чу се глас председника бирачког одбора, који затвори врата на просторији ове изборне јединице и врати ме у једну сасвим другу стварност.