РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ЗАШТИЋИВАЊА И ПРЕЗАШТИЋИВАЊА ДЕЦЕ
Сваки човек има биолошки нагон за телесном активношћу и без ње не може живети. „Једном речју живот је покрет“[1]. Тај нагон је код деце посебно изражен, јер, као што знамо, свако дете има неодољиву жељу и потребу за покретом. Свака активност коју оно изводи, било да је то играње прстићима, пузање, покушај да стане на ноге или дохвати нешто, за дете је важан посао. То су препреке које оно савладава, након чега се осећа радосно и успешно, учећи се несвесно самопоштовању, јер је покушало и успело. Па, и када не успе да нпр. из првог покушаја дохвати жељену ствар, оно ће покушавати поново и поново. То је несвесно истрајавање у упорности и неодустајању, што су, сложићемо се, важне предиспозиције за успех у животу. Улога родитеља је да активности свог детета прати, надгледа, усмерава, али никако да га спречава и онемогућава у његовим покушајима. Но, у реалности, обично се дешава супротно. Многе маме, као хеликоптери на дечјом главицом, непрестано надлећу, додају, приносе, заустављају дете у његовом науму из бриге и страха да је дете још нејако, слабашно, да ће се повредити. Наравно, несвесно, оне деци шаљу поруку: „Не можеш ти то! Још си мали! Боље да ја то урадим уместо тебе!“, додајући у себи: „Лакше ми је да му ја додам чашу воде, него да се пење на столицу, падне и после да га водим код доктора“. Или, водећи се својим нагоном за имитаторским понашањем, дете ће пожелети да меси колач са мамом или оде у подрум да донесе угаљ са татом. Неретко ће добити одговор од родитеља: „ Немој ти, испрљаћеш се, просућеш ми брашно, ми ћемо то брзо завршити, седи ту и играј се!“ Шта ће, дете неће имати другог избора и почеће полако да се мири са таквом ситуацијом. Ту почиње беспотребно презаштићивање деце најпре од рада, а потом и од реда и одговорности. Кад дете крене у школу, опет ће родитељ размишљати о његовим домаћим задацима или ће долетати до школе да му донесе заборављену опрему за физичко, тако да дете неће имати потребе, односно биће спречено да развија свест о својим обавезама и одговорностима.
Које последице доноси овакав васпитни модел који родитељи примењују према деци? „Дете постаје лењо, паразитира и наравно да се зауставља раст свесности, јер се свесност искључиво развија кроз саморад… Између родитеља и детета је прећутан договор по коме дете само треба да прима услуге родитеља, да се осећа „царски“ и да не сагледава своје мане и недостатке“[2]. У традиционалној породици, без неке велике науке, било је природно да дете, чим је за то стасало, само задовољава своје потребе, да има своја задужења и помаже у кућним пословима. Од рада су једино презаштићивана болешљива деца, са одређеним телесним и психичким поремећајима. Данас „од потпуно здравог, способног детета, родитељ ствара паразита и човека неспособног за живот“[3], а често се дешава да се то презаштићивање наставља чак и онда када дете оформи своју породицу.
Несвесно, на овај начин, родитељи деци чине огромну медвеђу услугу, односно „руше хармонију, криве нагоне, јачају похлепу, агресију, искривљују емоције и посебно јачају зависност од родитеља“[4].
Како се даље одвија овај процес презаштићивања, који се другим речима зове: Немој ти, сине, ја ћу?
Дете је све старије, постаје лењо, а пошто је навикло да му родитељи у свим жељама излазе у сурет, његове жеље расту и оно постаје похлепно. У једном тренутку, родитељи су се уморили, немају често ни времена, ни енергије, а ни новца да своме, све већем малишану баш у свему излазе у сусрет, да купе, ураде, поспреме, опслуже, уче уместо њега. Потребна им је помоћ у кући, разумевање, емпатија свог детета коме се тако дуго беспоштедно дају. И ту настају нови проблеми. Када родитељ тражи и очекује одређен рад, обавезу или самосталан бољи успех у школи од свог детета, дете се противи, не жели да изађе из своје зоне комфора, па тако одбија послушност. Родитељ постаје немоћан и обично прибегава неком условљавању или кажњавању детета, што у њему изазива агресију. „Свађе су свакодневне када дете поодрасте. Лењост постаје болест и паразит жестоко брани своје позиције све јачом и јачом агресијом. Презаштићивање од рада преноси се спонтано на све области живота детета“[5].Овај наизлед безазлен и заштитнички модел васпитања претвара се у ноћну мору за читаву породицу, јер „тада почиње узајамно оптуживање родитеља ко је крив, ко је одговоран за видно пропадање детета“[6].
Да до свега овога не би дошло, потрудимо се да децу заштитимо од медија и њихових непримерених садржаја, од болести, од лоше кућне атмосфере, од својих недоследности, а не од рада, реда и одговорности.
Да закључимо:
– Дозволимо деци слободно кретање и природну физичку активност.
– Нека деца увек воде своју личну хигијену и раде део кућних послова у складу са својим узрастом;
– Не радите послове и обавезе уместо своје здраве и способне деце, јер ћете их начинити лењим, похлепним и агресивним.
„Наша деца – то је наша стварност.
Правилан одгој – то је наша срећна будућност .
Лош одгој – то је наша будућа несрећа, наше сузе, наша кривица пред другим људима и пред читавом земљом“, Антон Макаренко
[1] М. Новковић: „Породични буквар“, стр. 130.
[2] исто, стр. 47.
[3] исто стр. 48
[4] исто
[5] Исто, стр. 49.
[6] Исто, стр. 50.
Creative Design 
Постави коментар